“Ako želite da zadržite vlast nad sopstvenim životom, trebalo bi da budete brži od algoritama, brži od Amazona i vlade, da upoznate sebe bolje nego što vas oni poznaju. Da bi ste mogli da se krećete brzo, nemojte da nosite mnogo prtljaga. Ostavite sve iluzije sa sobom, veoma su teške.” Juval Noa Harari

Nismo loše prošli u preraspodeli uloga u predstavi na globalnom nivou za ovu deceniju. Intralogistika je i dalje u granicama minuta i koraka, a to su opipljive i poznate nam veličine. Recimo, biologija I fizika su u znatno težoj situaciji – njihova uloga je u vezi sa nano-veličinama. Pritisak na ovim naukama je zaista velik. Veštačka inteligencija I HMI čekaju da potpuno preuzmu stvari u svoje ruke. Da – tako to zvuči kad znamo da nemaju ruke.

U broju 71 ovog istog časopisa, u februaru 2018. tema je bila Industrija. 4.0. Diskutovalo se o raznim stvarima, između ostalog, i o blagu tadašnjeg vremena – podacima. Znamo da je borba za podacima započela i pre nastanka Facebook-a, a vremenom je samo legalizovana i uvedena u pravne tokove, ali sa širokim prostorom za manipulaciju – možda nije bilo loše namere, ali su mogućnosti za manipulaciju ogromne – podaci nemaju državljanstvo, ne poznaju granice I nemaju mesto stanovanja. I sada je tako, samo su se stvari ubrzale I usmerile.

KAKVE PROMENE NAS ČEKAJU?

Dve godine kasnije, 2020., došli smo do toga da sve podatke imaju, poboljšali su način obrade prikupljenih podataka, pronašli su nove oblake za skladištenje…

Nove generacije im još jednostavnije i po manjoj ceni isporučuju sve potrebne informacije o sebi, u zamenu za klik na popularnu pesmu, besplatan sat na Netflixu ili igricu Fortnite. Nedostaje im samo nano tehnologija i bio-tehnologija da bi mogli da podignu projekat na sledeći nivo. Naime, 2018. godine Google smo pitali za sve i svašta, a on nam je uredno odgovarao reklamama i vodio nas tamo gde mi želimo. Kada fizika i biologija budu u nano-mogućnosti (a to je za 5-10 godina), sve će obavljati interfejs koji će bolje od nas samih znati šta je najbolje za nas. Mi ćemo i dalje imati svoje želje, ali će algoritmi dokazano bolje odlučivati u naše ime.

Dakle, na globalu se dešavaju krupne promene, trebalo bi da je tako i na lokalu.

Razvoj novih tehnologija, kao kolateral, daje impuls za razvoj Intralogistike. Šta mi od toga možemo da iskoristimo, kako da unapredimo biznis ili osiguramo mesto na tržištu, samo su neka od pitanja.

Obezbediti validan odgovor na pitanje iz naslova, u najmanju ruku, je teže nego što deluje. Pre svega, da li znamo koliko tačno košta 1 naš minut?

Recimo da čitanje ovog teksta traje 5 minuta, koliko vas to zapravo košta i da li vi uopšte imate ekonomsku računicu / vremena / razloga da utrošite tih 5 minuta.

Ili minut cele kompanije, koliko on vredi?

Avio-kompanija ima svoju kalkulaciju, krojačka radnja svoju. Proizvodne linije u pivarama su kapaciteta i do 100.000, boca/h, njihov minut je prilično skup. Auto-industrija ima super kompleksni radni ciklus, ali i oni imaju cenu tog minuta. S tim podatkom zadržavaju rizik poslovanja u prihvatljivim granicama.

Tako hendluju zastoje koji se dešavaju svakodnevno, a koštaju mnogo. Pretpostavimo da je u pitanju 2 minuta zastoja na liniji. Da sagledamo uzrok/mesto/vreme zastoja, kao i uticaj na ostale sektore u okviru kompanije. Naše tržište, kao i većina okolnih ima ozbiljan problem da definiše taj minut. Problem je što nemamo kriterijum i svest za vrednovanje svog rada.

Poslednjih 50 godina kod nas se ne vrednuje sopstveni minut. Tekovina koju je naša generacija nasledila, a nismo imali dovoljni razuma i znanja da je promenimo. 70-ih godina XX veka izgrađena je pruga Beograd-Bar. Projekat nezamislivih razmera za tadašnje (a i današnje) vreme, nekoliko svetskih rekorda je oboreno na toj deonici, u visinama mostova i dužinama i broju tunela. Mnogo je zanimljivosti u vezi s tim projektom. Iz našeg ugla dve stvari su interesantne.

Pre svega, da je neko u tadašnjem socijalističkom samoupravnom sistemu umeo, bolje reći da je imao potrebu da sagleda ROI – povraćaj investicije, rezultat bi bio položena osmica.

Na primer, pruga Hamburg-Frankfurt ima 170 teretnih kompozicija dnevno. Zatim, projekat je bio kompleksan, uslovi skoro na granici savladivog, radna snaga je bila presudan faktor. Bio je potreban ogroman broj radnika i jasno je da se mogao finansirati samo ako je trošak radne snage bio nula. Hrana i smeštaj jesu koštali, ali je svaki radni minut vrednovan sa nulom.

50 GODINA KASNIJE I DALJE STOJI TA NULA

Ako nešto renoviram oko kuće i hoću sam to da uradim, da li na cenu materijala dodajem i svojih 5 sati utrošenih na taj posao? Skup je majstor da ofarba čamac, sam kupim farbu, šmirglam I farbam 55 sati, sa troškom nula. Kod kuće se te stvari ipak mogu opravdati, kao što je u redu kad se krene na more na Halkidiki da se sračuna gorivo do tamo i klopa, kafe i sladoledi usput. Na odmoru je to u redu, odmaramo se.

Nije dobro što nam tržište funkcioniše tako, kao da imamo “sindrom Barske pruge”. Serviser iz Niša koji priprema ponudu za servis mašine u Beogradu prvo sabere koliko je gorivo do tamo i nazad i koliko će otići na klopu. Na to doda cenu za 2 radna sata na licu mesta. Biznismen koji ide na sajam u Dizeldorf kalkuiše avionsku kartu BG-DUS, transfere, 2 noći u hotelu i troškove na licu mesta, ali nikada ne dodaje i svoja dva-tri radna dana.

Problem sa minutom je specifičan zato što uvek kasnimo da ga definišemo – minut je već prošao. Ako je izgubljen nikad neće moći da se nadoknadi. Taj minut je isti kao i kutija crvenog kratkog Marlboro-a koja se nije našla u nedelju ujutro na trafici na autobuskoj stanici u Svilajncu – zauvek izgubljen profit.

Već sada se sa priličnom sigurnošću zna da će u narednih 20 godina nestati 40% postojećih radnih mesta. Kreiraće se nova, ali je teško proceniti kako će se odvijati fluktuacija ljudi i zanimanja. Kada biologija bude omogućila inženjering mozga, uloge će ponovo biti podeljene. Zvuči apsurdno, ali ne zvuči nemoguće da, 2050. godine Google ili Amazon ima 5 milijardi zaposlenih, odnosno da svi na planeti radimo u jednoj kompaniji.

Inženjering procesa i sagledavanje performansi sopstvenog biznisa je prostor za poboljšavanja u svakom poslu i na svakom tržištu. Naše tržište je daleko od optimalnog, samim tim je inženjering još važniji i praktično predstavlja neiscrpan izvor uštede. Kako se tržište bude unaprđivalo I bližilo optimalnom taj izvor-prostor će se smanjivati. U Minhenu postoji onoliko frizera koliko je potrebno da svaki stanovnik grada bude ošišan ili obrijan. Svaki od tih frizera radi tačno 8 sati dnevno, bez minuta praznog hoda.

Kada budemo mogli sve faktore biznisa da izrazimo brojevima, rešenja se sama ukazuju. Minut je izrazito praktična i jedinstveno univerzalna veličina, lako razumljiva za sve učesnike na tržištu.

Koliko god se minut činio mali i da ga ima u neograničenim količinama, to je zamka.

BROJ MINUTA JE VEOMA KONAČAN
-1 radni dan ima svega 450 minuta.
-Za celu godinu ukupno 112,500 komada.

JESTE ODGOVORILI NA PITANJE IZ NASLOVA?

Miloš Gligorijević Dipl.-Ing.
Improving your business since 1984.

Leave A Reply